Архиве категорија: Life Coaching

Da li ste posvećeni uspehu?

uspehZa uspeh ništa nije toliko potrebno kao potpuna usmerenost ka cilju. Da bi uspeh bio stvaran, mora da postane deo vašeg života. Nije dovoljno maštati o njemu kao o snu duboke budučnosti, priželjkivanom događaju koji bi se jednog dana mogao dogoditi. Ako želite stvarno da napredujete onda se svesno morate posvetiti tome. Ako mu ne posvetite dovoljno pažnje, vaša namera će biti prazna. U tom stanju vaša namera ne može biti dovoljno snažna sila svesti da bi postala stvarnost.

Ako želite da nešto stvorite stvarno u svom životu prvo to morate da stvorite u svojoj svesti. Vaša svesna namera je spona sa stvaralačkom energijom , kanal od misli do stvarnosti. Ako niste dosledno i svesno fokusirani na svoj cilj, vaša namera će lutati u raznim smerovima, što znatno otežava postizanje onoga što najviše želite.

Visoko usmerena stvaralačka svest mora da poseduje tri stvari da bi postigla očekivani uspeh:

1. Živa slika i emocionalni doživljaj ishoda. (Morate jasno da vidite rezultate i morate biti sposobni da se  potpuno uživite u tu predstavu i sve pripadajuće emocije).

2. Jasno razumevanje specijalnog procesa potrebnog za napredovanje prema cilju. (Morate tačno da znate šta za vas znači ostvarenje važeg cilja).

3. Potpuna spremnost za posvećenost procesu i cilju – šta god to značilo  u smislu vremena, truda, fokusiranosti i prioriteta. Takva posvećenost je odlučno davanje prednosti snovima pred navikama, zabavom, strahovima, zavisnosti pa čak i pred trenutnom zadovoljenju.

Život zna preuzeti kormilo pa često istisne naše ciljeve. Svakodnevne obaveze, ali i navike, uživanje, lako nas udalje od našeg cilja. Skoro sve u naštoj dnevnoj rutini može postati kolotečina: od vremena ustajanja i jela do aktvnosti nakon radnog vremena i načina provođenja slobodnog vremqana. Vremenom ti obrasci zavladaju našim životima, a mnogi se toliko usade da i ne razmišljamo o njima.

Na taj način lako se možemo zaglaviti u rutinu, ako rutina od početka nije obuhvatila naš cilj, onda ga je teško uvesti. To može biti tačno i ako imamo mnogo slobodnog vremena jer se navikavamo na obrasce uživanja. Mislimo da su nam potrebni da bismo izdržali, ali ih možda koristimo za izbegavanje zahteva svojih ciljeva i želja.

Ostvarenje važnog cilja zahteva veliki trud a uspeh još više! Zahteva više vremena, više posvećenosti i veću želju da vam vaša svrha bude prioritet. Morate svesno primeniti svoju moć izbora i uvesti svoj cilj u svakodnevne navike. Tada će vaši postupci i prioriteti postati spontani deo vašeg života i vaše prirode. To je istinska posvećenost.

Bez obzira da li vam je cilj smršati, napisati bestseler, naslikati remek delo, pokrenuti vlastiti posao ili postati milioner, to se neće dogoditi ako niste svesno posvećeni cilju i ako cilj ne postane vaš prioritet u svakodnevnom životu. Zato je vreme da ozbiljno razmotrite svoju posvećenost. Da li vam je taj cilj zaista stalan prioritet u životu? Ako nije. Da li ste spremni platiti cenu vremena i truda da bi se žrtvovali koliko je potrebno.

 

Agresivnost

agresivnostJedna od karakteristika današnjeg čoveka je, nažalost agresivnost. Pojavi se u bilo kom trenutku,  koji ima ili nema veze sa nama. Uvek je spremna da se pokaže, kao da se radi o bujici koju je jako teško obuzdati, a čije uzroke je jako teško shvatiti.

Kao prvo, razlikujemo dva tipična vida agresivnosti: onu koja dolazi od odraslih i onu svojsvenu mladima.

Agresivnost odraslih, iako isto neugodna kao i agresivnost kod mladih, možda je opravdanija. U tom slučaju se sabiraju nezadovoljstva nagomilana tokom dugih godina, slomovi, propali snovi, snovi koji su jednostavno umrli… Ona je rezultat odbacivanja vlastite prošlosti koja se ne može ili ne želi prihvatiti, i straha od nesigurne budučnosti koja ne donosi željene plodove. Tada se javlja agresivnost prema svemu i svakome, jer su svi krivi za ono što svako od nas pojedinačno nije uspeo uraditi. Treba pronaći žrtveno jagnje i uvek je bolje da ta žrtva bude neko drugi, a ne mi sami.

Kod mladih je agresivnost maska koja skriva mnogobrojne konfliktne situacije. Mladi čovek je snažan po prirodi i svoju snagu mora na nešto usmeriti, pronađe li naćin da je inteligentno usmeri, postaje ostvaren čovek, ne pronađe li način da izrazi toliku energiju, potupuno je usmerava protiv drugih i protiv samog sebe u obliku agresivnosti. Tačno je da mlad čovek, kao što se obično kaže „ima život ispred sebe!, ali to što ima život ispred sebe ne daje mu nikakvu sigurnost. On takođe ne zna ide li napred ili ko zna kuda. Ne veruje prošlim generacijama, još manje razmišlja o budućim, dok teškom mukom podnosi one koji učestvuju u njegovim vlastitim problemima i vlastitom načinu života. Mlad čovek se oseća zarobljen u mnogo nesigurnosti – prva od njih je u sebe samoga – i nagomilanih preranih razočarenja koja ga nepovratno vode u očaj. Neposredna posledica tog očaja upravo je agresivnost. Svi su krivi za njegovu obeshrabrenost i kada mu je dosta optuživanja i napadanja drugih, okreće se protiv samoga sebe. Odatle neverovatan broj samoubistava među mladima, samoubistvo naizgled bez razloga, ali koja su se ipak dugo vremena pripremala na halucinacijama onih koji se osećaju kao da ne pripadaju ovom svetu.

Kako god, zbog ovog ili onog ratzloga živimo u vremenu kada su ljudi otuđeni jedni od drugih. Razboritost mudrosti zamenila je agresivnost. Ovde ne govorim o nasilju kao posledici agresivnosti, to je nešto drugo, daleko ozbiljniji problem. Trenutno nas samo brine sve veća gorčina koja se pretvorila u zajednički problem, ljudskih odnosa.

Rešenja nisu jednostavna, jer se ne mogu rešiti preko noći. U svakom slučaju potrebno je bez odlaganja delovati među mladima, generacijom koja će uskoro postati odgovrna za vođenje vlastite sudbine i sudbine cele svoje generacije.

Najvažnije je rešiti se „praznine“ nedostatka ciljeva, snova, planova, učenja, rada. Svaka mlada osoba mora znati zašto i zbog čega živi. Niko ne može izbeći nevolje i prirodne poteškoće života, ali barem će imati osećaj odgovornosti koji će mu omogućiti sigurno suočavanje s bilo kojim problemom koji se pojavi.

Maska koja nanosi bol drugima će pasti kada ljudsko biće, posebno mlad čovek, bude u stanju iskreno izraziti svoje autentične vrednosti, bez potrebe da prikriva prazninu srca bolesnog zbog neznanja.

Patologija straha

patologija stahaSigurno ste puno puta pričali o strahu i o tome se u današnje vreme mnogo priča, ali nije suvišno ponoviti, čovek je bolestan od straha, a najgore posledice te bolesti manifestuju se u novim i gorim oboljenjima koja se svakodnevno pojavljuju.

Strah je strašna kanjdža koja zarobljava misli, osećanja i volju, oduzimajući ljudskom biću svaku mogućnost razboritog delovanja. Životna aktivnost svodi se na odbranu, na bežanje od svega, na odbijanje odgovornosti, izbegavanje definicija, na sakrivanje kako se ne bi privukla pažnja. Turobno i mrarčno danas se najviše ceni, a upravo to su karakteristike straha koji je takođe mračan i turoban,

U takvim okolnostima reaguje se na poseban način – „anti-način“, onaj kojim se suprotstavlja svim stvarima kada one podrazumevaju i najmanje lično angažovanje. Sve je loše jer nedostaci su ti koji se prvi ističu, dok se zbog rastučeg straha gubi svaka prilika prepoznavanja vrlina.

Biti protiv svega je isto kao i ne biti bilo čemu sklon – novi je patološki izraz straha. Jedino što se smatra pozitivnim jeste vlastita dobrobit, vlastiti opstanak, pa makar za njega trebalo uništiti sve ostalo, a upravo je to ono što neposredno sledi. Radi se, očigledno o jednom iskrivljenom obliku egoizma u kojem se „ja“ samopotvrđuje u meri u kojoj odbacuje sve oko sebe. Nastoji se nadvladati zlo koje pogađa svet, i onda se zbog straha, poriče i ocrnjuje, sakrivajući se u isto vreme u krilu nedelovanja.

Čovek mora iskoristiti strah, a s njim i sve njegove posledice. Mora naučiti prepoznati dobro od lošeg, mora braniti svoje ideje i razlikovati ih od njima suprotnih, ali uvek s aktivnom voljom i delovanjem. Ne može se samo tako biti „protiv“, potrebno je, pre svega imati čvrste i autentične ideale da bi se mogli suprotstaviti nečemu. Pre odbacivanja treba prihvatiti. Pre odbacivanja treba poznavati.

Oni koji su protiv svega doći će do toga da se protive svemu što je ljudsko, umesto da cene ljudsko stanje kao neophodan element za stvaranje novog i boljeg sveta koji priželjkujemo. Vrline, kao i svaka lepa biljka, moraju se negovati i gajiti sve dok se ne razviju u potpunosti.

 

Šta je optimizam?

Čovek mora posedovati zdrav optimizam, zato je dobro početi definicijom tog pojma, a takođe i određenjem njegove suprotnosti – pesimizma.

optimizmKaže se da biti optimista ne znači verovati samo u „dobre“ stvari, već u one „bolje“. Ne zadovoljavati se samo onim sto je dovoljno, već tražiti nešto još više: najbolje, savršeno. Optimista u pravom smislu reči je onaj koji smatra da ovaj svet u kome živimo nema mana – budući da potiče od jednog savršenog tvorca koji ga je stvorio i da smo mi ljudi koji živimo u njemu, takođe nenadmašni i jedinstveni.

Biti optimista znači poznavati smisao života, znati da živeti znači rast, razvijati se, slediti cikljuse koji vode prema jednom cilju, znati da život nije slučajan, da ne teče bilo kojim putem i da će ono što mi shvatamo kao „dobro“ na kraju puta odneti pobedu nad lišim.

Pesimističkim misliocima nije važno ono što će se događati sutra. Njih ne zanima to što će sutra dobro nadjačati zlo, ono što je jedino važno jeste danas. A pošto danas imamo patnju i pometnju, tada se ne može biti optimista. Polazeći od ovakvog razmišljanja Voltarie je došao do zaključka kako je optimizam vera slaboumnih.

 

Posle sedamdesete godine

roleriUkoliko smo proživeli kvalitetan život i iskoristili brojne prilike koje nam je davala sudbin, tada posle sedamdesete godine naš život  tek počinje, ali sada daleko, daleko iza granica svakodnevnog.

Veliki nemački paesnik J.V.Gete rekao je: Srećan čovek je onaj ko može da poveže kraj svog života s njegovim početkom. Ovome samo možda dodali reči američkog psihoterapeuta Karla Vitakera, Bernard Šo je rekao da je mladost tako prekrasno vreme života da ga je sramota protračiti u mladosti. A ja bih ovde dodao da je starost toliko divno vreme da  je sramota čekati ga toliko dugo.

Epilog

Veliki životni ciklus od godine rođenja do sedamdesete godine deli se na dve osnovne etape: uzlaznu i silaznu (svaka od njih se deli na pet sedmogodišnjih ciklusa), a vrhunac, tačka preokreta iz jedne u drugu je doba od trideset pet godina.

Uzlazna etapa se zove još i etapom mladosti ili prolećem života jer do trideset pete godine na videlo izlaze sve životne snage i potencijali. Jung ovo naziva „etapom ekstroverta“, sva čovekova energija, svi njegovi psihički, mentalni i stvaralački potencijali su usemereni ka spolja. Osnovni ciljevi koji se postavljaju pre trideset pete godine najčešće su povezani s rešavanjem zadataka na društvenom planu: obrazovanje, brak, porodica, materijalno blagostanje, društveni status, karijera, međuljudski odnosi. Glavni problem ovog razdoblja, koji često postaje uzrok ozbiljnih grešaka propasti, je površnost i užubranost ili nasuprot tome, rutina, odsustvo dubokih i snažnih unutrašnjih uvida koji bi mogli da promene kasniju sudbinu čoveka.

Posle trideset pete s početkom silazne etape, čovek se čak fizioliški postepeno menja, a energija, dinamičnost, izdržljivost i mladalački žar i strast postaju sve slabiji i slabiji. Mnogi pogrešno misle da je to početak unutrašnjeg starenja, ne shvatajući da je to velika prilika za tešku, ali korenitu promenu života. Od sada pa nadalje sve snage i sav razvoj čoveka su usmereni ka dubini njegove duše. On treba drugim očima da posmatra samog sebe i svet koji ga okružuje, da  otkrije ono što ranije nije video i razumeo, da, menjajući se, u skladu s tim izgradi nove, ozbiljnije i dublje kriterijume. To je zadatak ove etape.

Psiholozi ne govore slučajno o vrlo teškim krizama srednjih godina i istovremeno o mogućnosti unutrašnjeg preporoda i obnove. Zadatak koji stoji pred čovekom nije lagan: on treba da ispolji sve mentalne, stvaralačke i duhovne potencijale koji su sazreli u njegovom unutrašnjem svetu i koji traže da se ostvare. Ovo se tiče svih aspekata života: međuljudkih odnosa, posla, porodice, stvaralaštva,planova, snova i stremljenja duše.

Čovek dobija priliku da ostvari sve skrivene snove mladosti, ne onako kako ih je taka video, nego u drugom, novom oblku, ponekad neočekivanom, ali uvek realnom i koji više isnspiriše dušu.

 

.

Od šezdeset treće do sedamdesete godine

Pre nego što utone u zimski san i ponovo se probudi u proleće, priroda uveseljava naša srca lepotom tinazlatne jeseni. Životno doba od šezdeset treće do sedamdesete godine je zlatna jesen našeg života kada treba da se ispolji, najbolje, najlepše, najsnažnije i najvredije što možemo da damo, zahvaljujući čemu će nas večno pamtiti. To je svojstven bilans svih proživljenih godina, ocena i pokazatelj kvaliteta puta koji smo prošli. Naše fizičko i duševno stanje, naša dela u ovom životnom dibu zavisiće od tih zaključaka i ocena. Unutrašnje zadovoljstvo zbog pređenog puta daje mogućnost da se otkriju novi duhovni i stvaralčki potencijali, koji  dobijaju oblik ukupnog završnog životnog postignuća. Očajanje izazvano saznanjem da nije sve bilo dobro, a sada ništa ne može da se promeni, može postati strašna kočnica. Ovo stanje je veoma opasno ukoliko čovek odbija da shvati da upravo na kraju života može veoma lepo sve da počne ispočetka.

Zato treba oslušnuti koristan savet: potrebno je ispoljiti najbolje kvalitete duše, uma i srca, primeniti sve nakupljeno pozitivno iskustvo. Ovo je izuzeno važno i potrebno kako bismo dostojanstveno završili životno delo, ukoliko smo ga imali, ili da ga pronađemo ukoliko smo ceo život proživeli bez smisla. Ovo je jedinstvena prilika da se iskupimo, nadoknadimo propušteno, pronađemo unutrašnji mir i odemo dostojanstveno.

Ovo je već i vreme gubitaka – umiru prijatelji, rodbina, voljeni. Približava se vreme kad nas u svakom trenutku oni mogu pozvati. Potrebno je da se postepeno pripremimo na susret s večnošću da definišemo svoj stav prema smrti. U svakom slučaju, beskorisno je prepuštanje strahu, užasu i negiranju ili prikrivanju svih ovih osećanja maskom ravnodušnosti. Što brže svhatimo da od smrti još niko nije pobegao, ne zato što je smrt kraj, nego zato što je to najlepši susret s večnošću i nastavak postojanja, to će se brže pred nama otvoriti još jedna jedinstvena prilika ovog doba. Na zalasku života, kada je vreme da se spremimo za odlazak a još smo uvek ovde, naša duša dobija mogućnost da otkriva nove tajne  postojanja izvan granica materijalnog sveta, da otkriva skriveni smisao života koji leži iza granica fizičkih formi i čula, logike i intelektualnih teorija, života koji se nikakvim  rečima ne može objasniti, ali se zato može doživeti srcem u predvorju susreta s večnišću.

Od pedeset šeste do šezdeset treće godine

60Sada posebno važno i zastrašujuće postaje pitanje koje je do tog vremena živelo negde duboko u podsvesti:“Šta će ostati posle mene? Kome da prenesem sve što sam proživeo, shvatio, postigao? Ko će nastaviti moje delo, ko će gajiti drvo koje sam posadio?“ Postaje aktuelno nasleđivanje, prenošenje iskustva, produžetak voljenog dela. I ovo doba pruža jedinstvenu priliku  – učvrstiti veze s onima koje s istinskom radošću možemo nazvati svojim istomišljenicima, štaviše i naslednicima.

Ako se ne izolujemo i ne hvatamo grčevito za svoje sitne probleme i potrebe, to je posebno lepo, srećno i ispunjeno razdoblje života. Nalazimo srodne duše, ukoiko ih do tada nismo našli, ili na nov način upoznajemo one koji su sve vreme bili pored nas. Osećamo posebno jedinstvo, čvrste veze duša i srca (koje niko ne može da prekine, čak ni smrt) sa svima koji su s nama gledali ili gledaju u istom smeru, deleći ideje, stavove, teškoće, radosti i žalosti, ostvarujući podvige.

Životna etapa od pedesetšeste šeste do šezdeset treće godine pruža priliku da nađemo svoje jato, svoju duhovnu porodicu. Ovo je još jedna srećna potvrda da naš život ima smisla jer vrlo duboko i snažno ponovo spoznajemo zašto i radi koga živimo i radi koga ćemo živeti, dokle god imamo snage. Zato ovo doba otkriva u čoveku poseban kvalitet ličnosti ili se taj kvalitet pojačava do kompletne manifestacije, ukoliko je već probuđen – kvalitet učitelja. Čovek darežljivo deli svoje iskustvo, znanja, ljubav, osećajući duboku odgovornost za one koji će ostati posle njega i uči druge pre svega sopstvenim primerom i načinom života. To daje posebnu snagu: doslovno niotkuda javljaju se duhovni, mentalni i energetski resursi koje čovek do tada nije ni slutio i koji se inače nikada ne bi ispoljili. Ovo mu daje posebnu unutrašnju lepotu, prefinjenost, dopadljivost, kojima zrači i njegova spoljašnost. On privlači ljude koji ne mogu da mu se ne dive: „Kako je ovaj čovek lep!“ govore o njemu, a ove reči daleko ređe čuju  o sebi znatno mlađi ljudi.

Oprez: kako ne bismo propustili priliku ovog životnog doba, ne smemo se ograničavati samo na pokušaj da učvrstimo rodbinske veze ili da rešimo problem kome da ostavimo teško stečenu imovinu – inače možemo doživeti duboko razočarenje. Svi ostali načini prolaska kroz ovaj životni ciklus ni u čemu ne donosi veselje, a problemi starenja koje postaje sve očiglednije samo se pojačavaju. Netrpeljivost, inat, eksplozivne emocije, bolesti, surovi stavovi, stari strahovi i stereotipi dogmatizma, razne vrste zavisnosti – sve to postaje složeni problem.

 

Od četrdeset devete do pedeset šeste godine

pedeset godinaUkoliko tokom predhodnih četrnaest najvažnijih godina čovek uspešno rešava zadatke koje sudbina stavlja pred njega, ukoliko prestane da se grčevito hvata za fizičku mladost  i ne nastoji da je povrati po svaku cenu  (izlažući se ponekad podsmehu) ukoliko nosi svoje godine dostojanstveno i zahvalno, sudbina ga za to bogato nagrađuje. Oduzimajući mladost telu, ona vraća mladost duše.

Život bukvalno počinje ispočetka, postaje mnogo interesantniji nego ikada ranije. Svakodnevni život se svesno stavlja u drugi plan, a svi skriveni snovi mladosti, koji su ranije izgledali neostvarvi, dolaze do izražaja, kroz nova traganja, poduhvate i otkrića. Često se u ovom dobu rađaju genijalne ideje, pronalasci i umetnička dela u kojima se najpotpunije manifestuju svi stvaralčki potencijali već mudrog čoveka, akumulirani takom mnogih godina.

Pred nama je zreo i iskusan mladić, s vatrom u očima, sa zanimljivim idejama i pogledom na svet, s entuzijazmom, životnom radošću i dinamičnošću na kojoj se može pozavideti.  Nije Platon bez razloga davao prednost ovom dobu, a ljudima koji su umeli da iskoriste njegove prilike i donesu vrhunac svog duhovnog i stvaralačkog razvoja, dodeljivao važnu ulogu u svojoj idealnoj državi.

Kada su brojne ljude te starosti,koji su pronašli sebe i živeli ispunjnim životom, pitali da li bi želeli da se vrate u mladost, osni su to srećno i odlučno odbijali.

Sve ostale varijante prolaska kroz životni ciklus od četrdeset devete do pedest šeste godine blago rečeno ne nadahnjuju i ponekad imaju veoma tužne posledice. Kao po pravilu, čovek beži u prošlost, voli da se seća kako je tada bilo dobro i kako je sada loše, a ništa ne čini kako bi to promenio. Ponekad liči na ostarelog, inertnog, pasivnog, lenjog i prkosnog tinejđera; ponekad nad životom izmučeno biće na koje su se svalile sve nevolje sveta, oputužujući državu i vlastitu okolinu za sve svoje neuspehe, zahtevajući da mu se vrati sve što je on nekada žrtvovao.

Od četrdeset druge do čedrdeset devete godine

cetrdeseteNije tajna da se u ovom dobu odnosi s bližnjima obično pretvaraju u naviku, gube karakterističnu toplinu, nežnost, dubinu i snagu. Svaki odnos periodično zahteva preispitivanje, obnavljanje ili preporod. Ovo doba pruža jedinstvenu priliku da se to učini jednom za svagda ili da se, ukoliko je svih ovih godina naše osećanje istrajalo u svim iskušenjima, voljeni zavole na nov način. Zbog toga treba ponovo da odgovorimo na pitanje: „Šta nas vezuje, spaja, šta nas drži zajedno? Navika? Uzajamna zavisnost? Materijalna korist? Prijateljstvo? Ljubav? Odgovornost za druge? Zajedničke aktivnosti, težnje, snovi? Ili to ili nešto treće“?

Ukoliko smo u predhodnom ciklusu uspeli jednom zasvagada da odgovorimo na pitanje šta je najvažnije u mom životu tada u ovom dobu jednom i zasvagda treba odgovoriti na pitanje: „Šta je najvažnije u mojim odnosima s bliskim ljudima i sa svatom koji me okružuje?“ Ovo doba pruža jedinstvenu priliku da ponovo upoznamo ljubav, njene najraznovrsnije oblike i stanja i ojačamo spone srca koje nas povezuju s drugim ljudima.

Bračni parovi koji su uspeli da prođu zajedno kroz sve krize, sredinom četrdesetih godina osećaju obnavljanje osećanja i odnosa, ne zato što se neočekivano menjaju na bolje, nego jednostavno zato što prestaju da krive jedno drugog za sopstvene probleme. Mi smo potrebni drugima. U ovom dobu ljubav može da postane ne samo životni oslonac, nego i neiscrpan izvor stvaralčkog nadahnuća i snage.

Zahvaljujući ubeđenju da nismo naprosto iskorišćeni. već da smo drugima potrebni, u nama može da se rodi mnoštvo novih ideja, poduhvata i stvaralačkih planova koji će koristiti mnogima. Imajući u vidu izvanredne mogućnosti koje nam se otkrivaju u ovom dobu, potrebno je shvatiti ne samo da je ljubav svima izuzetno važna, već i da je nikada ne treba zameniti surogatima. Zato ne zaranjajte u virtuelnu stvarnost serija, ljubavnih romana i ne gradite iluzije da će ona postati zamena za ono što je propušteno u životu. Takođe što se posebno odnosi na muškarce, ne mislite da će poznanstvo s mladom osobom – pred kojom se možete dokazivati, osećati fizički privlačno, snažno poput mladića  – atomatski „obezbediti“ ljubav. Ne pokušavajte da pobegnete od svojih godina, ne ubeđujte sebe i druge da ste mlađi nego što jeste. Zrele godine poseduju lepotu i snagu koje retko koga ostavljaju ravnodušnim.

Nesigurnost

cropped-389815.jpgAko se ne veže nizašta, čovek se nema ni na šta osloniti. Ništa mu ne daje oslonac u životu, jer se boji svih ideologija. Kako se takođe boji upoznati ih ili im se približiti, sigurn je da će pre ili kasnije teskoba potkopati karakter onoga koji sebi ne može odgovoriti na tako važna pitanja, kao što su odakle dolazim i kuda idem, dva pitanja koja istovremeno oduzimaju smisao pitanja šta radim ovde.